Šlajfna ozbiljnosti
E, sada ću malo biti ozbiljniji.Ne da bih dokazao da mogu da pišem i na ovakve teme ( pisati smešen i opuštene blogove u zemljama Balkana je veća umetnost nego napisati i jednu ozbiljnu publikaciju.Jer ovde je narod prestao da se smeje ), već zato što sam pod utiskom jedne glupe situacije koja mi se danas nametnula. Opet, posao je takav da se susrećem sa masom sveta.Profili ljudi sa kojima radim su šareni.Od normalanog sveta, preko manje obrazovanog sveta sa smislom za posao, do klasičnih primeraka babuna, sa kožnim ''pazuhara'' tašnama koje je sistem iz x-1 ubo za novac, ili koje je situacija u koju smo zapeli ovih nesretnih poslednjih 18 godina, tako dobro nameračila da su profitirali... E, sa takvim primerkom svog plemena ja sam danas imao sastanak i posle toga ručak.Jebem li ga, na koji način je došao do love, ali je zaista biuo primitivac. Četiri godine živim u Crnoj Gori, skoro i od nabeđenih crnogorskih nacionalista gori su samo crnogorsko-srpski nacionalisti. Za njih mi smo Srbijanci! Ceo ručak je defilovala priča o njihovom zalaganju protiv Amerike, o njiihovom srbovanju, kroz ironiju kako smo mi Srbi iz Srbije manje vredni od njih.Nismo dovoljno patriote.Možda ja kao liberal i nisam, kroz njegovu babunsku njušku porošlo je toliko crvotočine da su mi se prikazale slike od svih dešavanja kojih se sećam, pa završivši na nekrofilnim igranjima po mostovima zle 1999-te godine. I gde smo mi tu? Taj nacionalizam nema nikakav smiraj, on se ni u čemu ne realizuje. Hrvatski nacionalizam je formirao hrvatsku državu, srpski nacionalisti su u XIX veku napravili državu Srbiju. Znači, narodi imaju nacionalizme zato što hoće da naprave svoju državu. Ne, mi imamo nacionalizam da nikada ne bismo napravili državu, ali da bi nas oni sve vreme maltretirali time što je nemamo. A oni uopšte neće nikakvu državu. U stvari, problem je u tome što se ta naša nacija, taj biološki organizam, zauvek odvojio od države. U jednom momentu smo ih imali pet, pa Republiku Srpsku Krajinu, pa Republiku Srpsku, pa Crnu Goru, pa Srbiju, pa SR Jugoslaviju, pa onda nam se razbija SR Jugoslavija, pa onda smo pravili Srbiju i Crnu Goru. Pa onda propala Srbija i Crna Gora, pa sad ostala samo Srbija, a onda Toma Nikolić izjavljuje - ne, Srbija je samo deo naše buduće države, znači, ponovo se fantazira.Znači, te države nema, teritorije nema i to radikalno razdvajanje nacije od države, ta igranka traje i dalje. Recimo, odlazi ovaj Koštunica u Guču, mi svi treba da obučemo gunjeve i narodnu nošnju da bi dokazali da smo Srbi i da volimo Guču, jer ko ne voli Guču ne voli Srbiju. Ali nije to bilo najvažnije, ne, jer tu je i Dodik i Koštunica kaže - ta truba se čuje do Banjaluke. E sad, ta Republika Srpska je isto to plinsko svetlo - pali, gasi, pali, gasi. Znači, mi imamo jednu oštru, bezobraznu naciju, mi smo tu veoma agresivni, ali nećemo državu. Svaku državu koju smo imali, mi smo je razbili, jer mi nećemo da imamo nikakvu državu. I oni će nas stalno skupljati oko državnog i nacionalnog pitanja, za vjek i vjekova. Mi stalno bacamo oko - Crna Gora će možda imati referendum, vratiće se, eno je tamo Republika Srpska, eno ga sad Kosovo ovamo. A pogledajte koja to nacija nema kapu - nemaju je Srbi. A on mi drži slovo! Znači, mi prosto vučemo napred đaka ponavljača, gurkaju ga, vuku ga, nutkaju ga, nekad ga malo ukore, povuku za uši. Ja se užasavam od svega toga, mene je zbog toga sramota kao građanina ove zemlje. Na sve što oni kažu da podanik mora da voli, imam prigovor savesti – neću to da volim. Ko ne voli Kostunicu, ne voli Srbiju. Podrazumeva se da moram da volim iste stvari koje oni obožavaju, a ja osećam da ne moram da volim ni grb, ni zastavu,( a postujem ih ) ni ove nove dresove, ni vladiku Nikolaja, možda ni Matiju, ni Hilandar. Kao građanin sam dužan da stanem na crveno, da platim PDV, da ne platim pretplatu javnom servisu, da platim benzin koji sam kupio, a nisam dužan da obavezno volim stvari koje oni vole i propisuju.Oni sebe vidi kao predsednika svih Srba, dok je država Srbija samo njihov privremeni, pa ako hoćete, i prividni okvir. Oni smatraju da su veći Srbi u Čikagu, naročito u Republici Srpskoj, Lužički Srba, Srbi na Kosovu, Srbi bilo gde, a ne mi koji smo ovde. . Njih je strašno šarmirao Dodik. Ne mogu da verujem kada čujem da naši političari kažu – Evo, Dodik je predložio da Srbi iz Republike Srpske glasaju u Srbiji. Shodim s uma, ne mogu da razumem kako bi građani neke druge države mogli da glasaju ovde. Uvek mi pođe pena na usta, mada sam uglavnom miran i flegmatičan, kada čujem da neko sto puta ponovi narod, a nijednom ne kaže građani i nijednom ne kaže stanovništvo, što bi bio više birokratski termin od koga te ne podilaze žmarci, koji tu uopšte nisu potrebni. Stalno se postavljalo pitanje, šta nam se ovo dešava i da li ima iole normalnih ljudi u ovoj zemlji više?Dođoh do zaključka da nismo.Recimo u državi gde se Predstavnici Boga na tlu tuku i svađaju kao seoski paori oko prestola čoveka koji je još živ.Gde su državni organi zaduženi za plasman prava i pravde, nezainteresovani za taj posao, a gde su sva moralna načela prevazišla u passe, ne možemo da ostanemo čisti u glavama.Ono što je mojim roditeljima bilo moralno, mojoj generaciji je glupo.Ono što je bilo i mojim daljim kolenima moralno, nama je danas glupo.Jer pripadamo generaciji kojoj većina životnih i moralnih načela znače samo mrtvo slovo na papiru, skraćene memorije i a produžene napaljenosti, kojoj je imidž važniji od života , lažne patriote i lopovi su uvek u prednosti nad ostalim svetom. I gde da nađemo krivce za to stanje, ako ih ima? Evo ih, tu su u sede u Skupštini, Vladi... Kao dete koje vaspitavano u porodici gde su snovi izigrani, šerpe od lupanja polupane, cipele od šetnje pocepane, rebra od pendreka polomljena, kao dete čoveka koji pregurao kojekakve Šeste, Sedme i Osme sednice, zajmove za Srbiju, davao novce Jezdi i Dafini, švercovao parizer iz Mađarske, zamrzeo svu svoju braću i drugare koji nisu za Srbiju bio vikend junak u oslobađanju svetih srpskih zemalja, pokazivao guzicu NATO-u, kada je to trebalo i obarao Slobu 05.10.2000, glasao za Ustav...., ne znam da li sebe mogu da nazovem normalnim.Radio ono što je država tražila od mene.Pa ko je tu pobednik?Pobednici su ona govna koja su nas uvela u rat i izdajnici devedesetih koji su sada vlasnici Srbije i svega u njoj.Jednima smo se smejali, jedne smo voleli, jedne mrzeli, jedne doveli na vlast..., a sada se grozimo svih njih zajedno.Njihovu šugavu mutaciju nikada niko neće zabraniti.Oni su primer uspešnih ljudi. I oni nisu ludi.A mi, mi u suštini smo zajedljivi i žalimo što nismo na njihovom mestu. U suštini-i zato smo Srbijanci!
