Posle sranja, tj. after shit
Faktički, svaki listić papira koji završi u našoj WC šolji, kako god se uzme, je finalni rad svakog sranja.E, pa spletom okolnosti, nekim gužvama oko posla, situacijom gde mi se mozak pomerio u levo za 60 stepeni, a noge otišle u majčinu za 80, nisam imao nikakvu ideju u glavi sem mesarskih čereka o čemu bih mogao pisati. Mada sve vreme, pisao bih o ljudskoj sramoti i glupostima kojima normalni čovek može da se zatrpa.U suštini, familijarno smo otišli u kurac.Ljudi u koje su velike nade polagane, živeći u svom svetu, napravili su nam toliki haos u glavama, da se mi pojedinci koji nismo ni kakav način učestvovali u ovoj priči, pretvorismo u nosioce problema. Trebalo bih da budem ponosan, na svog brata.Na tog momka koji mi je bio ideal života.Da postoji najveća motka na svetu, on bi je usrao.Sve ideale porodice on je izbrisao...Kao da smo ispali iz Crne hronike ''Politike''. Slomljen je duh, slomljen je intelekt, slomljeno je zdravlje i što je najgore pljunut je častan obraz i ostao je da crveni.Uvrede, poniženja ljudi koji sebi daju za pravo da kada su unakazili nečiji život, život iu zdravlje porodice, to nastavljaju slanjem morbidih smsova, poziva. Upoznate nekog, za koga pomislite da je normalan.Primite ga u kuću.Počnete da pri?čate sa njime/njom o raznim temama, pomislite da se ste našli dobrog prijatelja,člana porodice, da ima nešto u glavi..., kada ono.., ispadne gora baraba nego svi koji su vas zajebali u životu. Pomisli smo da nam se pridružio normalni član, međutim, generalno smo se prevarili.A naš krvni srodnik je sve to otpočeo nizom bojenja sveta Neko je uzeo sebi za slobodu, da deli etikete u najmanju ruku, kao da je jeo isti hleb sa svima nama. Hm. Da li je to u redu?Ne znam, možda u nečijim glavama, ego i sujeta se hrani, time, što se drugi ljude blate i psuju. Prosto nekada nema reči kojima bi ikome poželeo da se priključi svemu ovome.600 kilometara sam udaljen od epicentra kanalizacije, ali telefoni, jebani smsovi i pusti mailovi sjebu čoveka više nego da prisustvuje svim događajima koji imaju skoro biblijski karakter. Ne znam šta to rikne u glavi i ne znam...''Bilo je to jednom, davno, u životu još lepom. Možda mi se činio težak tada, ali kad mislim o njemu sa ovoga mesta, želeo bih da se vrati." A ne znam dokle će to ići... E zato nešto nemam inspiraciju za pisanje, i nešto mi rečenice nisu povezane. Ljudi se međusobno varaju, lažu jedni drugima u lice, obmanjuju se laskanjem i prozirno pretvorljivim udvaranjem, a to im često pošteno ljudski izgleda nerazmjerno hrabrije, nego da jedni drugima kažu golu istinu. Kako možemo tražiti da neko drugi čuva našu tajnu, kad je ni mi sami nismo mogli sačuvati?To je moja greška.
