Ko to kenja po livadi rosnoj...
Da, ima dosta vremena kada sam napisao poslednji redak na ovom blogu, kome sam se pridružio ne bi li malo olakšao , dan, nedelju i život... I nije loše krenulo, raspisao sam se..., gledao sam da privedem dan kraju, napustim kancelariju, i dočepam se pomalo, virtuelnog najebandisanja dnevno političke situacije u našem okruženju. Ali, jebi ga...Ne može čovek da se programira. Primirio sam se, jer su nam porodični problemi pojeli i živce i obraz.., smeštali nas u bolnice..., izazivali srčane probleme, rađali nam čireve i zauvek pokidali lance pojedinih dragih prijateljstava koje smo imali.Sve vreme sam pokušavao, da suszdržim emocije, bes i nemoć da nešto promenim, da budem oslonac racionalnom delu porodice, da sa njima nađem rešenje za izlazak iz krize u koju smo svi, zapali ni krivi ni dužni.Opsceni poziivi, prokleti smsovi, mučne sitaucije, nekako su počele da se raščišćavaju i da se vidi slamka u hrpi govana u koje smo zapali.Bezmalo pet meseci nisam bio kod kuće..., od svega ostali smo mentalni invalidi, a meni je u amanet ostao jako komplikovan čir na želudcu i tri kutije lekova bez kojih ne mogu ni na ulicu da izađem, a nemam još ni 30 leta.Mada sam uspeo..., radim dosta, natovarili su me kao zadružno magare u pubertetu, kada krknem po kog ’’bendžamina’’, zasspem kao zaklan...Sve u svemu funkcionišem... Red mesara, red piljara, red nakupaca kajmaka, red p...de lepe materine i svih njih koji mi balave po kancelariji sa svojim mukama, kao da ih ja nemam..., pa onda red stresa, red politike, dva reda čira... Jedino dobro je, što sam završio jednu veoma važnu studiju iz svoje struke, a na njoj sam dva meseca radio svaku noć, i ona izlazi iz štampe za desetak dana.Ali od toga me glava manje ne boli... Kolju me bre ko’ pile, još samo batake da mi izdinstaju i da me pojedu za topli obrok.Ali, kada dođu do džigerice i kada je ispeku, biće im vala gorka od ovog čira...Svi smo oronuli, ko psihički ko fizički, a ja sam sjebandus totalno... ‘’Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj - naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa’’-što bi rekao Duško Radović A oko mene…svi sve znaju…. Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.Na pozornici se prvo digne zavesa pa se tada odigrava drama. U životu to drugačije biva: najpre se odigra drama pa se onda podigne zavesa. Dinamično zar ne?Malo sam se udaljio od ljudi.Faktički neki zid, koji sam imao ranije, pa sam uspeo da ga rasformiram, sam cementirao kao da ga je Milutin Mrkonjić osobno, zidao. Evo zato me nema.I pojma nemam, kada ću ovim povodom opet sesti, jer vidim da sam I sada počeo da širim verbalni delikt. Hvala svakome ko potroši dva minuta da me pročita.Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.
Posle sranja, tj. after shit
Faktički, svaki listić papira koji završi u našoj WC šolji, kako god se uzme, je finalni rad svakog sranja.E, pa spletom okolnosti, nekim gužvama oko posla, situacijom gde mi se mozak pomerio u levo za 60 stepeni, a noge otišle u majčinu za 80, nisam imao nikakvu ideju u glavi sem mesarskih čereka o čemu bih mogao pisati. Mada sve vreme, pisao bih o ljudskoj sramoti i glupostima kojima normalni čovek može da se zatrpa.U suštini, familijarno smo otišli u kurac.Ljudi u koje su velike nade polagane, živeći u svom svetu, napravili su nam toliki haos u glavama, da se mi pojedinci koji nismo ni kakav način učestvovali u ovoj priči, pretvorismo u nosioce problema. Trebalo bih da budem ponosan, na svog brata.Na tog momka koji mi je bio ideal života.Da postoji najveća motka na svetu, on bi je usrao.Sve ideale porodice on je izbrisao...Kao da smo ispali iz Crne hronike ''Politike''. Slomljen je duh, slomljen je intelekt, slomljeno je zdravlje i što je najgore pljunut je častan obraz i ostao je da crveni.Uvrede, poniženja ljudi koji sebi daju za pravo da kada su unakazili nečiji život, život iu zdravlje porodice, to nastavljaju slanjem morbidih smsova, poziva. Upoznate nekog, za koga pomislite da je normalan.Primite ga u kuću.Počnete da pri?čate sa njime/njom o raznim temama, pomislite da se ste našli dobrog prijatelja,člana porodice, da ima nešto u glavi..., kada ono.., ispadne gora baraba nego svi koji su vas zajebali u životu. Pomisli smo da nam se pridružio normalni član, međutim, generalno smo se prevarili.A naš krvni srodnik je sve to otpočeo nizom bojenja sveta Neko je uzeo sebi za slobodu, da deli etikete u najmanju ruku, kao da je jeo isti hleb sa svima nama. Hm. Da li je to u redu?Ne znam, možda u nečijim glavama, ego i sujeta se hrani, time, što se drugi ljude blate i psuju. Prosto nekada nema reči kojima bi ikome poželeo da se priključi svemu ovome.600 kilometara sam udaljen od epicentra kanalizacije, ali telefoni, jebani smsovi i pusti mailovi sjebu čoveka više nego da prisustvuje svim događajima koji imaju skoro biblijski karakter. Ne znam šta to rikne u glavi i ne znam...''Bilo je to jednom, davno, u životu još lepom. Možda mi se činio težak tada, ali kad mislim o njemu sa ovoga mesta, želeo bih da se vrati." A ne znam dokle će to ići... E zato nešto nemam inspiraciju za pisanje, i nešto mi rečenice nisu povezane. Ljudi se međusobno varaju, lažu jedni drugima u lice, obmanjuju se laskanjem i prozirno pretvorljivim udvaranjem, a to im često pošteno ljudski izgleda nerazmjerno hrabrije, nego da jedni drugima kažu golu istinu. Kako možemo tražiti da neko drugi čuva našu tajnu, kad je ni mi sami nismo mogli sačuvati?To je moja greška.
