РЕВОЛУЦИЈА
У немогућности да направим било какав пристојни наслов... Пријавићу своја писанија овоме сајту само да се огласим да сам међу живима.Немам народе, никакву инспирацију да изопштим било шта што би се могло читати и да покушам да макар на наеки начин орасположим виртуелне путнике намернике који читају мој местимични саопштај за јавност.
Ма колико ја на око изгледао и више него попуњен, има у мени једна огромна рупа.Рупа коју је ова наша људска глупост и издрндавање направила.Та празнина, тај осећај пусте клозетске шоље, када се помеша са дневним стресом даје један микс пролива.Е у таквом стању сам ја јако дуго. У последње време у послу, у приватном животу људи око мене се све некако реорганизују.
Све креће нешто испочетка, опет исправљамо криву Дрину, постављамо ствари испочетка, а у суштини вртимо се тамо где смо и почели. Тај круг у коме нико ништа не промени у нашем народу има једну лепу реч-Револуција! После ње смо сви задихани.Првоборци су крвави.Друштвено-политички радници уморни, Управа забринута, народ зајебан..., а сви се лажемо како то радимо из виших интереса, за добро неког непостојећег обичног човека.
Изгледа је револуција мој цео живот.Где год се окренем, неко око мене тражи криво дрво да се беси, појединци се хапсе, главе падају, а највише узима се замаха на послу. Револуција једе своју децу.Дође неко и подвуче лењиром црту и све нас смести у исти казан за динстање.Сви не смемо главе да померимо.Сви смо не наместили и чекамо....
Стално нешто чекамо.....
Одосмо у божију матер чекајући.... Имам ту празнину у себи.
Осећам да се ближе моменти да изађем из револуције.
Нисам ја никакав Жикица Јовановић Шпанац и Бошко Палковљевић Пинки....
Морам нешто да мењам..., јер ћу постати део система... а то никада нисам био.
Парна машина је већ измишљна, што тражимо непарну?
