Једење гована великом кашиком, као доказ принципијелности у нас
Доста је времена прошло од када сам последњи пут се огласио на овом месту.Имао сам истини за вољу, доста посла гледано са једне стране, заиста и, а са друге, долазе неке лепе, корените промене у Компанији где једем лебац.Да се разумемо, нећу ја да нешто причам противу промена, али истакнути и заслужни другови и другарице са борачким значкама уз ревер прикаченим, почели су да џебу, нас обичне грађане.то је онај монофазни секс, када смо сви пасивни и ћутимо.
Исцрпљујућа преписка чувених мејлова копираних на топ управу, утркивање појединих шупкова ко ће бољу позицију заузети, у плејади испраних мозгова..., тај тупи стрес од којих прегорева и штекер на који сте прикопчани, претвара вас у оног прастарог ''лампаша'', који не вреди ни сувог клинца...Заболи су ми антену од позади, па ме сада координирају/штелују које сигнале да примам, а антена домаће производње, па слабо ферцера.Људска глупост и увреда интелекта, постала је саставни део наше садашњости којој морамо да се клањамо.Схваташ да те није акао само онај који није хтео.Поносан си на чињеницу да још увек има људи који не желе да те кецају.Окрећеш се сваки дан око себе као празна каца за купус, тражиш мало простора да се узупчиш, мало реалности да те неко саслуша...а од свега добијеш само ону работу да јој свираш...што и није тако лоше.
Са друге стране, нисам имао неку поесбну мотивацију.Ово сивило и смрад из клоака у којима живимо, сјебане вести, сва жива срања овога света, која прочитам, видим, просто ме пребацују на offline статус.
Био сам до куће.Зорана и ја снимили целу парохију, саслушали шта се слушати могло.
Провели смо један диван викенд са мојима и са њеном тетком, дружили се, покушали да сваримо оно мало нормалности што је у нама остало.Гледао сам у сјај очију мојих родитеља...и добро је.Још им сијају очи, још функционишу како треба.Мог ћалца су макли са посла, без отпремнине, па га вратили на месец дана..., братовљева говна су малим порцијама, за сада, али још испливавају и баш тако сервирана у малим порцијама смрде све у шеснаест.Преживели смо прве ударе...надамо се да ћемо и остале дочекати на ногама!
Док нам и њих не пребију.
